Борба против хепатитиса

HEp
Хепатитис и зараза

 Светска здравствена организација прогласила је, 2010. године, 28. јул Светским даном борбе против хепатитиса. Примарни задатак био је подизање свесности и разумевања значаја вирусних хепатитиса и придружених оболења као глобалног проблема, али и унапређење специфичних мера превенције и контроле у свим земљама, као што су јачање превенције, скрининга и контроле вирусних хепатитиса и придружених оболења, повећање обухвата имунизацијм против хепатитиса Б и интегрисања ове вакцине у националне програме имунизације, као и координација глобалног одговора на хепатитисе.

Скупина заразних болести познатих као Хепатитис А, Б, Ц, Д и Е погађа милионе људи широм света узрокујући акутну и хроничну инфекцију, али и смрт 1,4 милиона људи сваке године.

194 представника земаља чланица Светске здравствене организације усвојило је резолуцију за унапређење превенције, откривања и лечења вирусног хепатитиса. Поводом Светског дана хепатитиса, Светска здравствена организација и њезини партнери позивају креаторе здравствене политике, здравствене раднике и јавност да "размисле поновно" о овој болести познатој као "тихи убица".

240 милиона људи у свету хронично је заражено вирусом хепатитиса Б.

150 милиона људи хронично је заражено вирусом хепатитиса Ц.

Хепатитис Е може узроковати стопу смртности од 20% код жена у трећем триместру трудноће

 Шта је хепатитис и како се преноси?

Хепатитис је упала јетре која може имати различите узроке. Најчешћи узрок хроничне упале јетре је вирусна инфекција. Вируси који узрокују хроничну упалу су вирус хепатитиса Б и вирус хепатитиса Ц. Ова два вируса заједно узрокују приближно милион смрти у свету годишње (Светска здравствена организација). Вирусом хепатитиса Б и хепатитиса Ц заражено је 500 милијуна људи у свету, а једна од три особе биле су изложене једном или оба типа ових вируса.

Хепатитис А је акутна упала јетре узрокована вирусом хепатитиса А. Преноси се фекално-оралним путем и често се назива и "болест прљавих руку". Углавном се јавља код деце, код којих болест има лакши ток и краће траје. Након преболеле болести следи потпуни опоравак, без последица. Преболевањем хепатитиса А стиче се трајна имуност организма.

Хепатитис Б (вирус) преноси се у контакту с крвљу и телесним текућинама (нпр. слина), односно сексуалним  односом са зараженом особом.

Хепатитис Ц преноси се директним контактом са крвљу заражене особе. Врло ретко преноси се путем осталих телесних текућина.

Најчешћи начини преноса хепатитиса Б и Ц су:

•трансфузија крви и крвних продуката која није контролисана (у већини земаља крв за трансфузију контролише се од 1990. године, али још увијек не у свима);

•медицинске и стоматолошке интервенције с нестерилисаним инструментима (нестерилни увјети);

•пренос с мајке на дете током порода;

•дељењем интравенских шприца при конзумирању дроге;

•дељењем прибора за „ушмркавање“ кокаина;

•дељењем прибора за бријање (бритвице) и четкица за зубе;

•тетовирањем и пирсингом ако се раде у нестерилним увјетима;

•Хепатитис Б може се пренети и сексуалним односом без примерене заштите. За разлику од хепатитиса Ц, хепатитис Б може се спречити вакцинисањем.

Kако спречити хепатитис?

Најбоља заштита од хепатитиса Б је вакцинисање. Од 1980. године у свету је употребљено више од милијарду доза вакцина које се у приближно  95% случајева показало учинковитим.

Kако се "откривају"  хепатитис Б и хепатитис Ц?

Да би се дијагностицирао хепатитис Б потребно је потврдити присутност тзв. ХБ сурфаце антигена (ХбсАг). Овај антиген део је самог вируса и појављује се у крви шест до дванаест недеља након заразе вирусом. Позитиван тест потврда је оболења од хепатитиса Б. Ако је тест позитиван, морају се обавити додатне претраге да би се утврдило је ли инфекција "стара" или "нова", узрокује ли саму болест и треба ли се лечити те на који начин. Ако је тело "уклонило" вирус или ако је особа вакцинисана, у организму ће бити присутна антитела (анти-ХБс). Присутност ових протутела уједно значе заштиту организма од поновне инфекције.

У дијагностици хепатитиса Ц, прво се утврђује присутност протутела на вирус. Ако се утврди присутност антитела то може значити две ствари: да је вирус присутан у телу или да је био присутан, али је тело створило отпорност и "уклонило" вирус. Антитела против хепатитиса Ц појављују се у циркулацији седам до девет недеља након инфекције. У случајевима када је имунитет тела јако оштећен неком болести или поремећајем, време стварања антитела може се продужити или се чак антитела не стварају. Ако је тест на антитела позитиван, потребно је направити тест на присутност самог вируса хепатитиса Ц. Ако је и овај тест позитиван, потврђује се дијагноза хепатитиса Ц.

Kако се данас лечи хепатитис?

Kроз првих шест месеци након инфекције није увијек потребно лечење. Девет од десет "нових" инфекција "нестане" само од себе. У овој фази фармаколошко лечење не придоноси знатно самом излечењу. Антивирусни лекови могу бити корисни ако је реч о врло тешкој, агресивној упали јетре. Потребу лечења одређује лекар који има целовиту слику о целом организму.

Хепатитис Б

Ако хепатитис пређе у хроничну фазу, лекар одређује потребу лечења. Лечење неће увек излечити болест, али примереним лечењем агресивни облик болести може се ублажити и "превести" у средње јаку инфекцију. На тај начин може се зауставити или успорити тешко оштећење јетреног ткива.

Лекови којима се лечи хепатитис су пег- интерферони и тзв. нуклетидни аналози. Алфа пег интерферони стимулатори су имунолошког система организма у борби против вируса. Терапија интерферонима проводи се 24 до 48 недеља под сталном лекарском контролом.

Могу се јавити неугодне нуспојаве попут мучнине, симптома налик грипи, депресивног осећања, поремећаја електролита. Kод појединих облика хепатитиса ова терапија није делотворна. С друге стране, код појединих облика хепатитиса ова терапија може смањити агресивност саме болести и тежину болести те тако спречити даља оштећења. Терапија се не примјењује код болесника који већ имају цирозу јетре.

Нуклеозид и нуклеотид аналози лекови су који спречавају умножавање вируса. Узимају се у облику таблета. Ову терапију могу узимати и болесници с цирозом јетре. Нуспојаве су врло ретке. Лекови се најчешће узимају доживотно. Ако вирус постане "отпоран", у терапији се додају други облици лекова. Болесници морају бити дисциплинирани и узимати лекове редовито. Kод нередовите примене терапије може доћи до погоршања болести, односно болест може постати тежа него што је била прије примене терапије.Терапија се проводи под сталном контролом лекара.

Хепатитис Ц

Основни начин лечења хепатитиса Ц је лечење пегилираним (пег) интерфероном и рибавирином. Овом терапијом излечи се око педесет посто пацијената. Пацијент се сматра излеченим ако шест месеци након завршетка терапије није присутан вирус у крви. Ови лекови могу изазвати нуспојаве као што су: мучнина, симптоми налик грипи, депресивни осећаји, евентуално поремећај електролита у телу. За разлику од хепатитиса Б, код хепатитиса Ц могуће је потпуно излечење. Kод хепатитиса Б фармакотерапијом ублажава се стање и смањује интензитет болести. Терапија се најчешће проводи 24 до 48 недеља, но у неким случајевима препоручује се и 72 недеље терапије. Kао и код лечења хепатитиса Б, потребан је стални медицински надзор, односно добра сарадња с лекаром. Од 2011. године, у многим земљама овој основној терапији почели су се додавати и такозвани инхибитори протеазе (у облику таблета).

Што је то Хепатитис Е?

Хепатитис Е упална је болест јетре узрокована вирусом хепатитиса Е. Вирус хепатитиса Е преноси се фекално- оралним путем, најчешће конзумирањем загађене воде. Осим тога може се пренети храном, односно намирницама које потичу од заражених животиња, трансфузијом крви или крвних продуката и вертикалним преносом од мајке на плод током трудноће. Ризични узрочници који погодују ширењу овог вируса су нехигијенски увјети, пре свега вода загађена фекалијама. Хепатитис Е најчешће је саморегулирајући, односно болест пролази унутар 4 до 6 недеља, али понекад може прећи у фулминативни хепатитис и узроковати акутно затајење јетре и смрт. Хепатитис Е раширен је по целом свету, али најчешће се појављује у источној и јужној Азији.

Најважнији симптоми ове инфекције су: жуто обојење коже и беоњача, тамна мокраћа и бледа столица, губитак апетита, повећање јетре, мучнина, повраћање и грозница. Не постоји узрочно лечење хепатитиса Е, осим симптоматског па је у борби против ове болести најзначајнија превенција.

Превенција подразумева осигуравање здравственог стандарда кроз контролу воде за пиће, односно контролу и примерену санацију отпадних вода. Индивидуална превенција подразумева хигијену руку незагађеном водом, нарочито пре јела, коришћење здравствено контролисане воде за пиће и конзумација здравствено контролисане хране.

Процењује се да је у свету око 20 милиона људи заражено вирусом хепатитиса Е, годишње се појављује више од 3 милиона акутних случајева и 56 600 смртних случајева који се могу повезати с овом болести. Данас постоји вакцина против вируса Хепатитиса Е.

Поводом Светског дана борбе против хепатитиса лекари подсећају да се хепатитис Б и Ц не може добити социјалним контактом са оболелим, дакле руковањем, нити ако радите или се дружите са таквом особом. Оба вируса се преносе контактом са зараженом крвљу, односно, ако употребљавате коришћене игле и шприцеве, имате незаштићен сексуални однос, као и током порођаја са мајке на дете.

Хепатитис А који је уз Б и Ц најраспрострањенији, најмање је опасан облик овог обољења. У народу је познат и као заразна жутица и налази се у столици оболеле особе, па је пут преноса преко прљавих руку. Зато је за хепатитис А најважнија мера превенције хигијена, мада постоји и вакцина. Вакцинисање против хепатитиса Б, који је сто пута заразнији од вируса ХИВ, обавезан је део програма имунизације у нашој земљи, док за хепатитис типа Ц не постоји вакцина. Тестирање на хепатитис препоручује се свим особама које спадају у тзв. ризичне групе.

Светска хепатитис алијанса (WХА) обележава Светски дан борбе против хепатитиса од 2008. године, али је на заседању Скупштине СЗО маја 2010. договорено да се обележава сваке године 28. јула.

ЕДУКАЦИЈА И ПРЕВЕНЦИЈА, ЈЕДИНО ПРАВО РЕШЕЊЕ

„Инфекција изазвана вирусом хепатитиса Ц често дуго времена може протицати без специфичних симптома и знакова болести и пацијенти је открију тек у поодмаклој фази. Ретко када се пацијент обрати лекару због одређених симптома, већ се најчешће хронична инфекција открива сасвим случајно, приликом систематских прегледа крви, добровољног давања крви или трансфузије оболелом сроднику или пријатељу, а чак 40 одсто пацијената не зна на који начин се инфицирало“. Kонтинуирана едукација лекара у примарној здравственој заштити је неопходна, како би се пацијенти благовремено упутили на тестирање и на тај начин спречиле даље компликације. У Србији се од 2006. године спроводи обавезна вакцинација деце против хепатитиса Б, а то је најбезбеднија, најјефтинија и најуспешнија мера превенције, не само за децу већ и за поједине категорије становништва под повећаним ризиком. Сваки дванаести становник планете хронични је носилац вируса хепатитис Б или Ц, а сваки трећи био је у контакту са једним од тих вируса.Међу ризичне ситуације у којима постоји могућност излагања вирусу и настанка инфекције, спадају израда тетоваже, пирсинг, стоматолошке или хируршке интервенције обављене нестерилисаним или недовољно стерилисаним инструментима, третмани код педикира и маникира, као и коришћење  средстава за личну хигијену особе инфициране вирусом хепатитиса Б и Ц.

                                                                                                        Јулијана Драча

                                                                                                      Патронажна сестра

img 20160427 143909

Јавне набавке и огласи

Огласи

Календар

No event in the calendar
пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30